Камиј Писаро - Трг француског позоришта, 1898

Камиј Писаро, француски уметник, који је на почетку своје каријере за живот зарађивао осликавајући ролетне и лепезе. Убрзо његови, увек насељени, пејзажи добијају огромне похвале критичара и он постаје водећа фигура импресионистичких кругова, те један од учесника прве импресионистичке изложбе 1874. године. Слика Трг француског позоришта је одличан представник импресионизма, са изванредним колористичким преформансама, спојем колористичке илузије, перспективе и фигуралности. Она је резултат студиозног проматрања трга, градске вреве и лица посеилаца позоришта. Слику је гђа Честер-Бити поклонила Музеју кнеза Павла и као таква је ушла у фундус Народног музеја у Београду.

Жорж Руо, Чичи Иби, 1931

Француски уметник Жорш Руо посвећени модерниста сопственог независног стила ван свих модела и подела уметничког стваралаштва прве половине 20 века. Шегртовање код произвођача витража у детињству определиће његово сликарство блиставог колорита и црних контура. Густав Моро, један од водећих симболиста, биће му учитељ на Академији лепих уметности. Независност и борба за независност , кључне речи Руове животне филозофије чине га једним од оснивача Салона независних 1903 али и доводе до спаљивања 315 сопствених дела у знак протеста против спорости државне администрације. Чича Иби једна је од Руових слика која у потпуности презентује његову колористичку посвећеност и видљив утицај витража.

Пит Мондријан, Композиција II, 1929

Пит Мондријан један је од уметника најзаслужнијих за развој апстрактног сликарства. Холандског порекла, уметност је изучавао у Паризу, Лондону и Њујорку, пратећи однодно иницирајући развој уметничке мисли и пут ка апстракцији. Кроз његова дела можемо пратити анализу предмета, сједињавање елмената до крајњих граница линије, површине и чисте боје. У уметниковом њујоршком атељеу било је јако мало слика али је зато сваки зид представљао композицију за себе, сацињену од картончића различитих боја. После Мондријанове смрти, атеље је отворен за посетиоце и претворен у изложбени простор, а његови пријатељи су композиције са зидова учинили мобилним излажући их под називом Зидне слике. (712)

Анри Матис, Крај прозора, 1918

Анри Матис, француски сликар, графичар, дизајнер и вајар, један је од најзначајнијих уметника XX века. Оснивач фовизма, правца јарких нереалних боја. Током 80 година живота, његова уметничка каријера укључује различите правце у сликарству; од импресионизма до апстракције. Нарочито цењен због свог осећаја за линију и лепоту боја, његова дела одликују необичне колористичке комбинације и форма прилиагођена експресији боје. Често га пореде са Пикасом, говореци да Матис слика из природе а Пикасо из маште. У Сликарским белешкама је записао: ''Оно о чему сањам је уметност равнотеже, чистоте и спокоја, лишена узнемирујуће или депресивне предметне материје...што би могло бити...попут неког смирујућег утицаја, менталног утажитеља, нешто као добра фотеља у којој се можете одморити од физичког напора''.

Клод Моне, Руанска катедрала, 1892

Клод Моне је један од утемељивача импресионизма. Његова чувена реченица: ''За мене, предмет је од секундарног значаја: Ја желим да откријем шта лежи између мене и предмета'', открива суштину Монеове уметности. Занимао се за светлост, њену природу и проучавао везу предмета и светлости. Посматрајући Руанску катедралу, бележећи, боје, облике и своје импресије под различитим осветљењем настаје Руанска серија. Она има око 20 дела која су први пут била изложена у Паризу 1895. Ружичаста Руанска катедрала налази се у Народном музеју у Београду од 1939. године, када је за Музеј кнеза Павла на лицитацији купљена новцем од продатих улазница.

Камиј Коро, У парку

Камиј Коро један је од уметника који су својим сликарством најавили промене које је време неумитно доносило у уметничкој теорији и пракси. Коро је био под великим утицајем неокласицистичког сликарства, током кога је сликао пејзаже дајући им митску и херојску ноту, користећи их више као позорницу историјских догађаја. Сагледавајући природу на нови, самосталнији начин отвара пут импресионизму. Алудирајући на иновације које су им омогућавале слободу покрета, мисли, форме и боје, многи уметници су га називали Отац Коро. Пленеристичка слика У парку, готово монохромне композиције истакнутих валера, дар је кнеза Павла.

Огист Реноар, Купачица

Огист Реноар дао је један до најупечатљивијих печата импресионистичком и постимпресионистичком сликарству. У свом делу спојио је реализам тема, импресионистичко одушевљење бојама, сенкама, светлошћу као и дух времена ужурбаног Париза. Купачица је једно од многих дела која је насликао на ову тему, а као велики обожавалац женског тела једном приликом је рекао: ''Тек кад помислим да могу да је уштинем знам да сам завршио сликање акта''. Слику је купило Друштво пријатеља Народог музеја и поклонило Музеју Кнеза Павла 1935. године.

Анри Тулуз Лотрек, Женски портрет

Анри Тулуз Лотрек оставо је значајан траг у модерном сликарству прве половине 19. века. Рано оболевши, остао је патуљастог раста али. упркос свему, изузетно великог духа. Концентришући се на цртеж те користећи у свом изразу јасну контуру и често нереалистичне боје његова дела кадкад наликују карикатурама или скицама. Међутим, Лотрек је био уметник приказивања индивидуе, тј. јединства тела, духа и ума. Портретисао је живот париских улица, локала, бордела и кабареа неидеализујући их, већ проналазећи лепоту, духовну или естетску, у сваком призору. Популаризовао је уметност дизајна и плаката као уметничке форме, а његови плакати за кабаре Мулен Руж постали су изузет но тражени и коришћени. Дело је 1937. купљено новцем од музејских улазница

Марк Шагал, Сељак и крава

Марк Шагал је рођен у близини Витебска (данашња Белорусија) где је започео школовање. Дуго година живео је у Паризу да би током Другос светског рата, пред нацистичким погроном Јевреја, отишао у САД. Колоритом блиским фовистима, сликао је композиције из зивота Јевреја и руских сељака које по својој фантастичности личе на сан. Сећањиа на родни град емоције, социјалне и религиозне елементе Шагал спаја у визије употпуњене искуствима кубизма и надреализма. Сељак и крава представљају једно од многобројних Шагалових сећања преточених на платно у којима се мешају реализам прошлости, фантастика меморије и креативни гениј уметника.

Кес Ван Донген, Портрет жене, 1922

Кес Ван Донген је француски сликар холандског порекла. Сликао је углавном зенске портрете и постао препознатљив по фигури гламурозне зене крупних оцију ицрвених усана.Омиљен медју дамама високог париског друштва, своју популарност је објашњавао реченицом да је од свих лажи сликарсто најлепша лаж. Своју технику сликања женских портрета духовито излаже у виду следецег рецепта: Основно је фигуру жене што више издужити, а накит на женишто више увећати. Његово сликарство су широка поља јарких боја и снажне контуре типичне за сликаре фовизма. До дубоке старости је остао љубимац жена ињиховим портретистом. Комерцијални портрет тада младе глумице Бризит Бардо насликао је 1964. године. Милан Кашанин је 1930. дело откупио захвалујући средствима министарства просвете Краљевине Југославије.

Мари Лоренсен, Две сестре, 1931

Мари Лоренсен, француска сликарка позната је као једна од ретких уметница кубизма. Њена уметност је визуелни речник женствености настао као одговор арогантном мужевном кубизму. Развила је јединствени приступ ка апстракцији концентрисан на представљање групе жена или женски портрет. Користи пастелне тонове и криволинијске форме што је ван установљених норми кубизма. Бавила се илустрацијом дечијих књига међу којима издвајамо изванредне илустрације луксузног издања Алисе у земљи цуда. Тако женствена у мушком друштву постала је муза надреалисте Аполинера. Дело Две сестре је веома добар репрезент њеног стила који одисе нотом женске лепоте, љубави путености и снаге.

Пабло Руиз Пикасо, Глава жене, 1909

Пабло Руиз Пикасо је шпански уметник који је од ране младости зивео и радио у Паризу. Дајући легитимитет слободи уметника да свет види својим очиме и да као таквог пренесе на платно, раскрстајући са потребом подражавање природе Пикасо је надалеко чувен као један од оснивача кубизма. Глава жене је настала 1909. године, која се сматра почетком такозваног правог кубизма. Мењајући схватање перспективе, уводећи вишеструке тачке посматрања једног предмета у истом тренутку уметник геометризује видно поље. Глава жене једно је од првих дела овог периода, а у Музеју се чува од 1949. године.

Пол Гоген, Тахићанка, 1989

Пол Гоген је је сликарством почео да се бави аматерски, активно радећи на париској берзи. Бежећи од конвенционализма, дволичности и ароганције париског друштва с почетка ере конзумеризма, Гоген духовно уточиште проналази на острвима Француске Полинезије. Живећи са домородачким становништвом, посматрајући њихове живописне ношње, обичаје, симболе и свакодневне послове, Гоген уобличава свој ликовни израз и палету. Сликао је сцене из свакодневног живота, путене девојке и децу у шароликим ношњама и аутентичном пејзажу. Слику младе Тахићанке поклонио је 1935. Музеју кнеза Павла његов пријатељ доктор Вијон.

Морис Утрило, Улица Сен-Венсан

Морис Утрило, многи сматрају највећим урбаним сликаром 20. века. Немогуће га је сврстати ни у један сликарски правац. Једини од великих сликара рођен на Монмартру, сликао га је целог зивота. Улица Сен- Венсан једно је од многих дела којима је овековечио ову цетврт. Многе од његових слика су и данас на разгледницама Париза. Фасцинантна животна прича психички болесног младића који почиње да се бави сликањем као терапијом за своју болест. Уз помоћ мајке самоуке сликарке и модела, учи основе сликарства да би врло брзо задивио свет својим талентом, те био одликован Орденом Француске Легије части 1928 године. Морис Утрило инспирисао је будуће генерације уметника да открију свој уметнички пут.

Константин Данил, Портрет уметникове супруге, 1840

Константин Данил је први српски сликар који је стекао европску славу. Био је један од најистакнутијих представника бидермајера, а његово сликарство је драгоцено сведочанство историјске епохе у којој је живео и друштва коме је припадао. Осим портретисањем, бавио се црквеном тематиком и иконографијом, а у његова најрепрезентативније дела убрајају се иконостаси. У Даниловим портретима се осећа велика промишљеност и отменост својствена укусу грађанског друштва тога доба. Портрет Данилове супруге Софије, која је била његов омиљени модел, сведочи о уметниковој способности да проникне у најтананија осећања својих модела.

Катарина Ивановић, Аутопортрет, 1836

Катарина Ивановић је прва српска сликарка и прва жена академик у Србији. Живела је и радила у Стоном Београду (Мађарска), у периоду када се у Србији буди национална свест. Као савременица грађенске епохе своју делатност је усмерила на тематику карактеристичну за класицизам. Управо је као сликар портрета и мртве природе Ивановићева заузела једно од највиших места међу савременицима. Дело Аутопортрет настало је током њених студија у Бечу, а Музеју га је сама поклонила 1873. године. Одушевљен њеном лепотом и интелектом, песник Сима Милутиновић Сарајлија је 1837. године Катарини Ивановић посветио спев Тројесестарство.

Ђура Јакшић, Девојка у плавом, 1856

Ђура Јакшић рођен је 1832. године у Српској Црњи у Банату. Школовао се код Константина Данила у Бечкереку, а потом на уметничким академијама у Бечу и Минхену. Био је један од најцеловитијих представика српског романтизма, песник и сликар, боем и велики патриота, који је надахнуће пронашао у историји средњег века, легендама и народним предањима. Снажан осећај за боју и њено наношење широким потезима, као и начин на који је користио осветљење били су основни елементи који су прожимали сва његова дела. Улога жене у Јакшићевом животу била је изузетно важна тако је уметникову пажњу привукла Мила Поповић, ћерка кикиндског кафеџије, коју је уметник овековецио у слици Девојка у плавом.

Ђорђе Крстић, Под јабуком, 1883

Ђорђе Крстић је први представник реализма у српском сликарству. Као стипендиста кнеза Милана Обреновића, сликарство је учио у Минхену, а усавршавао се у Риму. Са изузетним осећајем за атмосферу, пиктуралност и покрет, урадио је низ студија жена и мушкараца у народној одећи, као и студије накита и посуђа. Под покровитељством краљице Наталије путовао је по Србији са циљем да забележи значајне историјске и уметничке споменике, обичаје и ношње. Сликајући пејзаже, представе манастира, цркава и градова изградио је стил који га чини преточом модерног српског сликарства.

Паја Јовановић, Кићење невесте, 1886

Паја Јовановић истакнути је представник академског реализма. Рођен је у Вршцу 1859. године. Школовао се на уметничкој академији у Бечу, те је и већи део живота провео на релацији Београд-Беч. Путујући по целом свету урадио је мноштво скица, студија и фотографија по којима је касније сликао. Радо је сликао жанр-сцене са Балкана, монументалне композиције из српске историје, као и портрете припадника највиших друштвених слојева. Слику Кићење невесте карактерише обиље аутентично постављених фолклорних детаља, али је њена привлачност пре свега у истанчаном приказу психолошке атмосфере представљеног догађаја. Девојка необичне лепоте која, иако уздржана, одаје унутрашње узбуђење уочи важног чина.

Паја Јовановић, Уметникова супруга Муни, oko 1910

Паја Јовановић био је ђак Бечке академије и одолео је искушењу модерне уметности и определио се за реалистички стил и естетику академизма. Иако је академизам у то време вец био превазиђен, његове заслуга као сликара историјских мотива, сцена из народног живота и посебно грађанских портрета се не могу оспорити. Био је ожењен чувеном бечком лепотицом, а њено име постало је синоним женске лепоте у Јовановићевом сликарству. Била му је чест модел, а поред актова сликао је и представе на којима је она представљена као алегоријски или митолоски лик. На портрету префињеног колорита Муни је представљена у пуној лепоти и отмености. Слику је сам уметник поклонио Музеју кнеза Павла.

Паја Јовановић, Портрет Михајла Пупина

Паја Јовановић је својом кичицом овековечио владаре, политичаре, аристократе, банкаре, научнике, уметнике. Сликање жена за њега је увек значило сликање лепоте.Чак и када се радило о не баш тако лепим женама, увек се трудио да пронађе лепоту у њима. Истакнуте личности Јовановићевог времена желеле су да их портретише, тада већ у свету познат мајстор овог жанра, а и сам Паја Јовановић није ништа мање желео да овековечи ликове значајних људи којима се дивио.Тако је настао чувени Портрет Михајла Пупина, на којем је славни научник приказан крајње непретенциозно, као доброћудан насмешен човек затечен у необавезном тренутку. И овом сликом, попут других Јовановићевих портрета, доминира спектар топлих тонова, постигнутих одмереном количином уљане пасте нанете широким потезом четке.

Надежда Петровић, Косовски божури - Грачаница

Надежда Петровић је сликарка чији је стил донео значајне новине у српско сликарство. Иако је тематиком увек била верна националном, стремила је актуелним токовима европске уметности. Волела је да слика портрете и пејзаже, а њена љубав према домовини огледа се у окренутости према темама из националне историје и сликање људи и предела из Србије. Након школовања у Минхену, Надежда се враћа у Србију где се ангажује око оснивања Кола српских сестара и Уметничког удружења Лада. Током Првог балканског рата и Првог светског рата, као болничарка је ишла са војском бележећи пределе кроз које је пролазила и српске манастире на које је наилазила. Косовски бозури предстаљају манастир Грачаницу и сматрају се ремек делом ове уметнице.

Милан Миловановић, Плава врата, 1917

Милан Миловановић један је од првих представника српског импресионизма. Сликарство је изучавао у Београду, Минхену и Паризу. По повратку у Београд дуго година је предавао сликарство у Уметничкој школи. Прву фазу његовог сликарства је обележило сликање портрета и тамна палета, док се у другој фази свог стваралаштва посветио сликању пејзажа и проучавању светлости. У годинама Првог светског рата, Миловановић документује живот војника, у камповима, на вежбама, у борбама, спајајући тешке моменте војничког живота са импресионистичком светлом палетом, кратким и полетним потезима четкице. Боравећи са рањеницима и војницима на Каприју, Миловановић слика Плава врата. Слика одише светлим тоновима, треперавом светлошћу и летњом атмосфером, која једино осећајем летње јаре упућује на тешке ратне године.

Јован Бијелић, Мала Дубравка, 1928

Јован Бијелић рођен је у Ревенику код Босанског Петровца. Сликарство је студирао у Кракову, усавршавао се у Паризу и у Прагу, а путујући по Француској, Немачкој и Италији имао је прилике да се упозна са актуелним токовима европске уметничке сцене. Од 1919. живео је у Београду, где је радио као сценограф Народног позоришта, док је у свом атељеу водио сликарску школу коју су похађали многи српски уметници млађе генерације. У маниру интимистичког сликарства Бијелић представља атмосферу унутар београдских домова често сликајући дечје портрета од којих је свакако најпознатији портрет мале Дубравке, уметникове ћерке.

Иван Радовић, Два акта, 1923-1924

Иван Радовић је представник модернистички оријентисаног сликарства у нашој средини. У свом стваралаштву прошао је кроз неколико фаза: кубоконструктивизам, неокласицизам, апстракцију, наивизам, интимизам, поетски реализам. Почетком двадесетог века тема акта у српској уметности реализује се углавном у цртежу, у оквиру наставе цртања. Радовић је заинтересован за акт од почетка свог стваралаштва, а реализација самих цртежа, скулптура и слика у овом жанру пратила је развојни ток његове уметности. Као познати тенисер 1928. године прелази из Сомбора у Београд, где слика грађанске портрете и сценографију, истовремено посвећен својој другој љ убави – тенису. Већ наредне године тријумфује као првак Југославије у тенису.

Марко Челебоновић, Група, 1931

Марко Челебоновић по својој стилској оријентацији припада интимузму чији је свакако најзнацајнији представник. Основна карактеристика овог стила била су дубоко изразена осећања везана за интиму грађанског ентеријера 30-тих година XX века. Главна особина Челебоновићевог сликарства било је настојање да се уметност приближи реалном животу уз осдуство потребе да се у одабиру тема иде у историју, религију или авангарду.Уметник слика свакодневан живот показујући одушевљење реалним амбијентом и људком фигуром у њему.

Игњат Јоб, Копачи, 1932

Игњат Јоб један је од представника колористичког водећег стила у српској уметности тридесетих година 20. века. Међутим, Јоб се издваја од других по избору тема и мотива. Реч је о призорима који по маштовитости и необичним ситуацијама одударају од смиреног и озбиљног представљања детаља из свакодневног живота, какво се може видети на сликама његових савременика. Изненађујуће је код Јоба осећање узнемирености које понекад има атрактиван и гротескан карактер. Сликарство је учио на Умјетничкој академији у Загребу, а први озбиљнији радови настали су током боравка у Италији и Београду, када у његовом стваралаштву доминирају дела са израженом нарацијом и мноштвом детаља. Уследио је боравак у Риму и Каприју. Ипак најплоднија уметникова стваралачка фаза везана је за Шибеник и Брач. На представама приморских мотива дошао је до пуног израза његовог талента. Копачи су једно од дела Игњата Јоба који сведоче о животу и свакодневици сељака, представљујући то не само формом, и темом дела већ и колористичним ефектима.

Предраг Пеђа Милосављевић, Бели прозори, 1936

Предраг Пеђа Милосављевић био је сликар и дипломирани правник. Бавио се колажом, цртежом, критиком и есеистиком. Сликајући градове у којима је живео, или оне у којима је често боравио, попут Београда, Мостара, Дубровника, Венеције и Париза, Милосављевић на препознатљив начин вешто дочарава сву поетичност атмосфере градских ентеријера. Поред овог мотива слика и женске портрете, животиње, мртву природу, а пре свега цвеће, да би средином прошлог века у свом стваралаштву почео да користи мотиве којима је приказивао лично виђење односа између културе и историје. Његова дела плене лирским сензибилитетом израженим пре свега густом пастозношћу и специфично пригушеном палетом хладних тонова којима се користио.

Иван Табаковић, Позориште, 1938

Иван Табаковић један је од наших најосећајнијих колориста. Упркос стилској разноликости, Табаковић испољава намеру да споји готово неспојиво, научно сазнање и уметност. Наклоњен социјалној тематици, он показује интересовање за проблеме друштвених односа, морал и карактер појединаца. Из послератног времена познате су његове слике које обрађују теме проституције, алкохолизма или потресне сцене из свакодневног живота, на којима су приказане играчице, кафане, позоришта, али увек са свешћу дубљег значења онога што је видео.

Милан Коњовић, Чика Тончика на пиву, 1938

Милан Коњовић један је од најзначајнијих представника српске међуратне уметност и колористичког експресионизма у српском сликарству. Због свог карактера и изузетног темперамента често је упоређиван са Ван Гогом. Његово стваралаштво одликује неколико фаза: класицистицка, почетак експресионистицке, плава, црвена, ратна и нова колористичка фаза. У својим делима Коњовић слика жита, градске пределе из Сомбора и околине и фигуре. Дело Чика Тончика на пиву настало је у његовој црвеној фази, периоду када се уметник све више окреће свету око себе. У овом раздобљу центар уметникове пажње постају људи па уметник портретише ликове из локалног окружења, кафане и улице.

Милена Павловић-Барили, Аутопортрет, 1933

Милена Павловић-Барили је уметница чије је сликарство, као и њена поезија, било надреално, енигматично и магично. Њена дела карактеришу иконографски мотиви који се често понављају: лампа, поломљене вазе, женски портрети на којима као да варира сопствени лик. Њено сликарство претезно је настајало у Италији где су, инспирисане античким споменици и метафизичким сликарством ђорђа де Кирика, настајале маштовите композиције са фигуром смештеном у иреално окружење античких и ренесансних симбола. Свестрано образована и вишеструко талентована осим сликарством, Милена се бавила и позоришном сценографијом, костимом, модом сарађујуци са великим светским часописима попут Вога. Милена је сликар осећања, симбола, сликар културе и традиције, а њена платна одишу имагинацијом и поезијом.

Петар Добровић, Коњи на тргу Св. Марка у Венецији, 1938

Петар Добровић је уметник чији опус представља синтезу традиционалних вредности и модерних тековина, што га сврстава у ред сликара без којих развој српске уметности не би био потпун. Његово ствараластво је засновано на поетици коју је у домаћу уметност увела Надежда Петровић, али у чијим оквирима Добровић задржава сопствени израз. Његово сликарство интензивног колорита, јасног цртежа са наглашеном улогом светлости, одражава снажан темперамент. Заснивајући сликарство на перцепцији видјеног најцешће је радио портрете, пределе и актове. За собом је оставио читаву панораму психолошки тачно одредјених ликова који су припадали најразличитијим друштвеним слојевима. Слику је 1939. године принц Павле Карађорђевић поклонио Музеју.

Сава Шумановић, Пастирица, 1924

Сава Шумановић, рођен је у Винковцима, а школовао се у Загребу и Паризу. У својм ствараластву прошао је кроз различите фазе, од кубизма, преко класицизма и колоризма, да би коначно, у последњој деценији свог живота, развио особен и препознатљив стил. Уморан од тешких услова живота и лоших критика Шумановић последњу деценију свог живота проводи у Шиду. Пронашавши идалне услове за рад, инспираисан пределима овековечио је сву лепоту равнице. Објединивши дотадашња знања и спајајући париско искуство и лепоту Срема, Шумановиц ствара своја најлепша и најзрелија остварења. Последња развојна фаза и права уметничка еуфорија резултирала је систематичним радом у оквиру којег је насликао око 600 слика. Константно истражујући и уводећи нове елементе Шумановић до последњег дана неуморно истражује могућности сикарског израза.